Ivor Kruljac
Načulena knjiga
Volim čitat knjige
i ima nas još te nismo klapa
izumrla,
hipnoza slova na papiru
metoda je da stres bude
pošast umrla,
znanje i mašta se jačaju
da budu masa što se
stvrdnula,
knjiga je šerafciger za svaku vijugu u mozgu
da se ne bi odvrnula,
volim knjige i one
vole mene,
no ne vole me kolege
čitatelji
ni kolegice čitateljske žene,
zgroze se kada vide kako označavam
stranicu,
tad me žele zapaliti, baciti u zatvor
ili nominirati za sudsku
parnicu,
vide moje knjige i viču:
„Nemoj im raditi uši!“,
Nasmijem se i odgovorim:
„Ajde me ne guši“,
jer svoje knjige volim
i imamo poseban odnos,
nešto toplo i njegovano
kao nekadašnji Zagreb i kemija
elokventizirano kroz Chromos,
knjigu promatram i dešifriram
njenu priču,
no kad se umorim te mi vjeđe
ka snu niču,
napravim joj uši da
me može čuti,
da joj kažem da je volim
i da se ne naljuti,
nježno joj šapnem
da ćemo kasnije nastaviti od stranice
173-će,
poglavlje 34-tvrto,
u kojem Tom Adir mašta
da Matildi meće,
iako mu zavođenje ide krajnje nevješto,
knjiga se složi
i
zaželi mi laku noć,
te zaspi samnom jer ne želi nazad na policu
poć,
i oboje nas briga ako vama drugima
smeta naša ljubav,
preklinje me da je ne obilježavam komadom kartona
da nam odnos ne bude površan, prolazan i tupav.
