Stefan Simić
Da li svako društvo ima svog Kostu?
Bio sam pre nekoliko meseci u Pragu, na filozofskom fakultetu
Baš na mestu gde se juče dogodio masakr
Šetao sam hodnicima, razgledao…
Sigurno bih studirao tamo, isto što sam studirao i ovde
I onda sam upoređivao, primećujući samo dobre stvari
Često nas zavede mnogo šta, ljudi, atmosfera, posebno kada nešto ne poznajemo
Vidimo samo idealizovanu sliku
Valjda zato postoje filmovi, književnost, razgovori sa ljudima
Da bi razbili zablude i mitove
Kada shvatiš da su problemi svuda slični
Samo što tamo negde nismo doživeli nikakve traume
Pa nam se čini da problema i nema
A ima
Svuda ima
Samo što ih nismo svesni jer nemamo iskustvo dužeg življenja u tim sredinama
U svakom društvu živi neki Kosta
A to nam je i neki nauk da čuvamo ono što imamo, ovde i sada
A ne stalno da sanjamo kako je tamo negde bolje
I jeste, i nije
Ko zna
Samo što jedan ludak može da pokvari
Ni hiljade pametnih ne može da popravi
Nakon ovakvih događaja uvek ista jeza i nemoć
Kada nikakvo saosećanje ili podrška ne znači ništa
I kome da ih uputiš
Kao i sa jadnim očevima i majkama, iz Dubone i Ribnikara
Samo se stidiš na tuđi red, bez želje da im dodatno staješ na muku, i to je to
Opet su mladi ljudi ubijeni, ovoga puta u Pragu
Opet su frustracije eskalirale u obrazovnom sistemu
Da li smo mi uopšte svesni da tamo gde po prirodi stvari
Treba da bude najbezbednije
Gde se čita, uči,razgovara
Nije
Kako je to moguće
Ili se baš tamo akumulira najveći bes
Mnogi od nas nemaju baš lepa iskustva iz škole
To je prvo mesto u životu
Gde društvo potpuno želi da te satre, obesmisli, usisa u sistem
Tek posle dolazi sve ostalo
