Denis Vidović
KAD NEMAŠ VIŠE,
POTREBNO JE MALO
Nije me privukla tjelesnom ljepotom. A nije ni duhovnom. Čime me ono uopće privukla? A da. Bila je u potpunoj besparici, poput mene.
„Što kažeš da nekad izađemo?“ nastupio sam odlučno i originalno
„Može, kamo ćemo?“ prihvatila je ona moju odlučnost. I originalnost.
„Možemo ispred trgovine?“ majstorski sam odabrao mjesto koje je najbolje odgovaralo našem imovinskom statusu.
„Divno!“ oduševila se. „Rezervirat ćeš nam stol?“
„Mislim da ima samo klupa. Ako je nisu uklonili. Ali, uvijek možemo sjesti na stepenice.“
„Zvuči primamljivo. Pogotovo zato što siječanj nije ni izbliza tako hladan.“
„Znao sam da će te oduševiti“, znao sam ja.
„Možemo se čak nasloniti na ulazna vrata trgovine da nam leđa previše ne trpe.
„Pa da! Odlična ideja!“ bio sam zadivljen kako nam se misli nadopunjuju. „ Uvijek se možemo maknuti kad netko poželi ući u trgovinu.“
„Ili izaći“ praktično je zaključila.
„Da, da! Dobro je to što će nas, pri izlasku, vrata odgurnuti ako se previše strasno pogledima udubimo jedno u drugo“, majstorski sam planirao unaprijed.
„Oh, bit će tako romantično!“ zažmirila je i zagrlila samu sebe, sve to romantično. Samo daj mi molim te broj, ako nešto iskrsne“, isukala je svoj mobitel. „Nula devet…“
„Samo devet.“
„Kako misliš?“
„Pa adresa trgovine je broj devet. Jedina je u selu. I otkud ti taj mobitel? Nisam znao da imaš novca za bacanje ?“
„Ma to je plastični. Igračka“, počela je odmah nasumice pritiskati tipke, otkrivajući šareni svijet raznoraznih melodija.
„Odlično! Ponesi ga na spoj pa ćemo imati i glazbu. Idem brzo provjeriti dokad radi trgovina da nam netko ne zauzme stepenice ispred ulaza.
„I ja se idem spremiti“, rekla je i počela žvakati kiselicu koju je upravo iščupala iz obližnjeg jarka.