Ljubitelje poezije sigurno će razveseliti vijest kako je iz tiska upravo izašla nova zbirka pjesama naše poznate književnice Maje Šiprak. Naslov joj je „Poezija pod jedrima“.
Osma je ovo po redu poetska zbirka iz Majinog pera (već – čudit će se neki, tek – uzdahnut’ drugi) i nastala je poslije kraće pauze u kojoj su do nas tek rijetko dopirale poneke njene strofe. Ova se njena zbirka razlikuje od prijašnjih. No, nemajte straha, nije Maja okrenula ploču. Poezija joj je ostala senzibilna, topla i nježna kao i do sada, a razlikuje se po “zrnu morske soli” koja pjesmama u ovoj zbirci daje novi, nezaboravan okus.
Jednu posebno nadahnutu recenziju Majine „Poezije pod jedrima“ napisala je poznata srpska književnica i novinarka Zorica Tijanić, te smo istu uz dozvolu autorice odlučili podijeliti s vama.
Zorica Tijanić je rođena 1971. u Đakovu. Autorica je četiri samostalne zbirke poezije i pet romana, koautorica dvije zbirke poezije. Poezija joj je prevođena na slovenski, arapski i ruski jezik. Urednica je i osnivačica online časopisa za umjetnost i kulturu „Zvezdani kolodvor“ i predstavnik Međunarodne škole poezije za grad Beograd. Glavni je i odgovorni urednik časopisa za popularizaciju tradicije, duhovnosti i općte kulture „Horizont“. Zastupljena je kao autor u više od 100 antologija i zbornika poezije, časopisa, književnih portala. Piše kolumne, putopise, recenzije i eseje iz oblasti umjetnosti i književnosti, urednica je i priređivač mnogih knjiga, zbornika i antologija. Članica je Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije. Živi i radi u Beogradu.
ONO NEŠTO… MAJINO… IZMEĐU „DVIJE ŠALICE KAVE“
Već odavno poznajem Maju Šiprak, što preko društvenih mreža, što preko zajedničkih prijatelja, njenih fotografija i glasa sa videa u kojima čita svoje stihove.
Maju poznajem najviše preko njene poezije, koja u sebi nosi izuzetan senzibilitet, koji me dodirnuo u tom našem pred upoznavanju. Nosi u sebi refleksije i tonove boja kojima je slikala sve svoje žudnje u čekanjima na obalama mora i čežnje u šetnjama kamenitim ulicama gradova.
Maja Šiprak, hrvatska pesnikinja, dugi niz godina prisutna na književnim portalima, iza sebe ima desetine objavljenih knjiga sa interesantnim naslovima. Već od 2012. godine, predstavila se poezijom u knjizi „Žena u Meni“, a ja je intenzivno pratim od „Boja tvojih dodira“, 2014. godine, kada me privukla emocija koja me prožimala dok sam čitala njene stihove. Pamtim ih po prelivanju boja i dodira kože koje bude ženstvenost i zapravo ženu čine posebnom.
Potom je zbirka „Okus opore svile“ koju je objavila 2019. godine zagolicala moju maštu i poželela sam zaista i da upoznam ovu predivnu zagonetnu pesnikinju. Igrom slučaja, u rukama imam rukopis „Poezije pod jedrima“ i radujem se svakom stihu koji me poveo na različita mesta, ali s jednog ne bih baš da me diraju…
Sad između ove „Dvije šalice kave“ kao da prebiramo naše živote koji stanu u jedan razgovor, u jedno životno upoznavanje. Možda „Pod starim krovovima“, gde bi svaki pesnik trebao da odrecituje svoj stih i to je dovoljna uspomena za ceo život – na mestu, koje odiše toplinom, ušuškano u starom gradu koje je sinonim za poeziju…
Možda bismo baš na tom mestu Maja i ja mogle popiti po šalicu kave i izreći verse iz srca, ili u nekom drugom gradu, u onome u kome su sve ulice podsećale na njegovo ime, pre nego što Maja odluči da udahne monašku samoću.
Sve su to naslovi njenih pesama u kojima nam ispoveda svoju priču o jednom nedostajanju i traženju, željna za tek malo nežnosti i pažnje.
Ne postoje rastanci, jer ljubav je jaka kao smrt, samo ako je njegova čežnja velika, kao što to mogu biti okeani i ako ne živi punim plućima, tada su jedra spuštena.
„Poezija pod jedrima“ je nova zbirka Maje Šiprak, o kojoj imam čast reći ponešto, dati svoje impresije. U podnaslovu ne piše slučajno – Da ne izgubim tebe.
Pitam se, ko može izgubiti Maju, njen svet prepun boja i dodira ljubavi? Ko može izgubiti ljubav i snagu žene, a ne ostati skrhan i nepotpun, uskraćen za ovu nežnost i strast?
Zbirka je ova, puna traženja, lutanja jedne pesnikinje, koja zastaje u prolazu, putujući tramvajima, šetajući pored reke, sledeći tragove lišća u jesenjim jutrima, prebirajući prstima note lupkajući o čašu Merlota. Ženstvena i u poeziji, tiha i smerna, romantično bira pjesmu s radija, osluškujući grad kako diše u mirisu noći, u kojoj je uspavljuje nada da će opet voljeti i biti voljena. Putuje tako, a u naručju nosi verse srca, čekajući na kolodvorima sastanak s novom nadom – željna dodira.
Umotava stihove, pa ih razgolićuje, po njima rasipa srebrni prah… preplavljuje dušu uzdasima i kako ne biti blizak s Majom, kad je „Majino“ sve ono što je zapravo dala i zapečatila usnama, pogotovo u pesmi:
„Usana pečat“ u kojoj opisuje upravo taj senzibilitet žene:
„… još jedan sumrak
zagrlit će ovaj grad
ja ću te po navici ljubiti riječima
malim pažnjama i naklonošću
koja stane
u kap zajedničkog vremena“
Ona to čini u mislima, u molitvama, pre nego što utone u san… Njena je poezija gradska, moderna i savremena. Ona opisuje današnju ženu, punu emocija, sa svim svojim strepnjama i nadama da će ljubav pobediti vreme jer njen sat nema kazaljki.
Ona ne broji sate, niti dane. Njena je ljubav jedina kazaljka na satu:
„koji ne pokazuje svjetovno vrijeme već titraj tvojeg dolaska
i čežnju prije povratka kamenu i maslini
svijetu mora, vjetra i soli
na obali malog mjesta srca mojega“.
Koristi personifikacije kojima pokazuje da je njena ljubav u njoj sačuvana, bez obzira na svet koji ona ne priznaje.
Ona živi svoju bajku, svoju maštu u predivnom pesničnom zanosu u kojem mašta na drugom kraju čežnje, kako kaže u istoimenoj pesmi…
On je daleko, ali ona je još dalje, jer njena je ljubav jača od kilometara koji razdvajaju, kada su misli te koje su moćnije od bilo kakvih distanci.
Podseća nas Maja na lepotu odnosa između muškarca i žene, na večitu igru nadmetanja i strasti. Priča o samoći ali i o jutrima u kojima zamiriše kafa s toplim pecivom u kojem su samo njih dvoje stvarni.
Priča i o svakodnevnim stvarima, koje su bitnije, jer se neki važni životni događaji ne dešavaju svaki dan, a onaj najvažniji je ljubav i iskrenost, toplina i pogled pred zagrljaj.
Kako razbiti strah od usamljenosti? Kako reći zbogom, kada je život nešto između „dvije šalice kave“, kada su osećanja „plima i oseka?
Zato nas Maja poziva u šetnju po stranicama njenog rukopisa, kad već ne možemo s njom prošetati gradom, do luke, kamenitom ulicom i gledati bonacu….
Mogu je zamisliti u dugoj haljini, kako posmatra more, tražeći smiraj u oseki koja joj donosi nadu da će prizvati maestral, kad je već bura daleko.
„Poezija pod jedrima“ je kao „Shallow“, kao da čitam o jednoj ljubavi koja se dodiruje tišinama i uništava samu sebe odlazeći od svoje suštine, a zapravo nikad nije ni otišla… jer je zaronila u dubinu talasa, tražeći razloge…
Ovde je ih mnogo da se ostane u obzorju jutra i prećute bitke i ratovi samo zarad jednog postojanja u kojima se pročišćena ljubav iznova rađa i može biti sve.
Majina poezija, osim što je gradska, i ambijentalna je. Dočarava mesto na kome ona ispija svoju kafu i čita prve novine i tačno pamti svako mesto na kome se zatekla, kada joj je rekao da je voli, da je kako ona to kaže – najvoli.
Majina umetnička produkcija u izvesnom smislu sučeljava modernu, oslobođenu ženu sa iskonskom potrebom predavanja osećajnosti i ženstvenosti, dovodeći je u blizak kontakt sa suštinom njenog romantičnog i ranjivog bića – dakle vraća je svojoj suštini. Time ne gubi snagu, naprotiv. Njena snaga upravo i jeste u suštini njenog senzibiliteta o čemu i čitamo u poeziji „Pod jedrima“.
Zorica Tijanić, književnica i novinarka
U Beogradu, 30. 11. 2020. g.
