Stefan Simić
More me leči od života
Šetam u Rijeci, pored mora, svakog jutra, rano, dok još nije jako sunce
I negde, na plaži, blizu bolnice Kantrida
Viđam već nekoliko dana za redom ženu koja gleda u more
Sedi
Šeta
Razmišlja
Prvih nekoliko dana nisam joj se javljao, zašto bih smetao Ali sam primetio da me gleda
Jutros sam je pitao ~ da li ste dobro ~ A ona iste sekunde odgovorila ~ kako znaš da nisam ~
Zaćutali smo, i zastali jedno pored drugog
~ Vidiš ovo prelepo more ~ rekla mi je ~ rođena sam pored njega, a sve do nedavno ga nisam ni primećivala. Milioni ljudi pređu hiljade kilometara da ga vide, okupaju se, šetaju pored njega, a ja ništa. Radila sam, nekoliko poslova. Ubeđana da nisam dovoljno dobra, i znate šta sada… ~
~ Šta? ~
~ Ugađajući drugima, sebi nisam više dovoljno dobra, tačnije svom telu, razbolela sam se, i krenulo je sve ono od čega sam najviše bežala. Susret sa sobom. Najvećim strahovima. More me smiruje. Vraća sebi. ~
~ Znaš ~ nastavila je ~ gledam te ujutru kako šetaš, isto sam, verujem da u svojoj glavi nosiš nešto vredno samoće, ustajanja u zoru… ~
~ Pišem ~ rekoh joj
~ O čemu ~ pitala je
A zatim zaćutala i pre nego što sam bilo šta rekao započela je ~ znaš, do pre godinu dve dana, bila sam uspešna poslovna žena, stvorila firmu, imala zaposlene, toliko poslova sam držala u svojim rukama, i krenula je da se razvija… Onda sam polako popuštala, smanjivala obim posla, i kao da mi je bilo lakše. Krenula sam na hemoterapije, promenila ishranu, počela da pazim koga slušam, šta slušam, sve ono što sam uzimala zdravo za gotovo, postalo mi je važno… Dobila sam rak, znaš, koji sam operisala, ali je nastavio da se širi, pa se gubio, i tako stalno, da više ne znam ni koliko sam jaka, ni koliko sam slaba, umorila sam se od lekarskih dijagnoza, poruka podrške. Sve sam ostavila, i posao, i dokazivanje u struci, a za sebe sam uzela samo mali deo da bih mogla da živim. A taj mali deo, pre koju godinu, bio bi mi poniženje, a sada je dovoljan. Voliš more? ~
~ Volim kada sam pored mora, bolje se osećam, kao da nestaju svi oni problemi kojima se inače bavim…~
~ Tako i ja, zato dolazim ujutru, da bih bila sama, sama sa morem, sama sa beskrajem, i to u zoru… ~
~ Nije rak najstrašnije što mi se dogodio, ima i gorih kazni, izgubila sam sina, droga, tačnije još je u životu, ali kao da nije, ni za njega nisam imala dovoljno vremena. Samo sam jurila na posao, a njemu se trudila sve da obezbedim, osim jednog, sebe, i ne samo njemu, mnogima sam pomagala… ~
~ A muškarac? ~
~ Nema muškarca, bili su muškarci, razni, što ih je više, više ti se smuče, shvatiš koliko se sve vrti oko moći, seksa i para, kada si na nekom vrhuncu, svi te žele pored sebe, posle, dolaze mlađe, a tebe jure oni kojima si potrebna. Muškarci su, generalno, slabići, a oni koji vrede, ili su zauzeti, ili ih ne zanimaš. Ti si još mlad, nadam se da još nisi upropastio sebi život. Mada znaj da za to uvek ima vremena ~
Prvi put se nasmejala….
Pogledao sam je, i pre nego što bih nešto stigao da kažem, nastavila bi da priča
~ Otkako sam se razbolela, kao da više nije onaj moj stari mozak, druge stvari me zanimaju, ljudi, nemam više vremena da razmišljam o parama, poslovima, odjednom se javilo pitanje smisla, suštine, šta još da uradim dok mi ne istekne vreme. Kada si zdrav, misliš da imaš vremena, posle, sve nekako krene tako ubrzano da si srećan ujutru kada otvoriš oči… ~
Nije skidala naočare za sunce, obučena kao da je došla, ili pošla, sa nekog slavlja, dok, zapravo, slavi život. Rekla mi je da je otkrila u ormaru toliko lepih stvari koje nikad nije nosila. Toliko dobrih knjiga koje je sebi kupila, koje nije stigla da pročita. Otkrila je toliko toga, i u sebi, i oko sebe, što ranije nije primećivala.
Iako je znala puno o svom gradu, počela je da se iznenađuje, ujutru, dok šeta, koliko toga ima, koliko toga se otvorilo, ili što je zaboravila da uopšte postoji. Sve vreme je išla kolima, ili taksijem, zagledana u svoje poslove, i probleme, nije imala vremena da pogleda ljude na ulici, decu po školama, ništa. Samo posao, i traganje za novim poslovima, dokazivanjima, šansama. A sada, sasvim druga žena. Da li preporođena, ili suočena sa sobom, da ne želi više da gubi vreme nema usputno, samo na ono što se tiče dubinski nje…
~ Znaš ~ rekla sam najboljoj prijateljici ~ ako brzo odem, ili se nešto desi, sve što imam, daj nekome kome treba. Ili napravite od mog stana nešto, da nekome nešto znači, da se nisam mučila uzalud, kupovala sve to. Odeću isto. Knjige. Nemojte da stoji ništa, neka živi. Neka ima neku svrhu, kada je ja nisam imala, mada mislim, da sam je našla, samo da se izvučem… –
Sva ona pitanja koja joj nisu značila puno. Prolaznost. Samoća. Počela su da je opsedaju. Počela je da piše. Prati rad nekih ljudi za koje je ranije bilo briga. Uteha joj nije značila ništa kada su joj bila otvorena sva vrata, sada, kada su je mnogi otpisali, kao da želi da im dokaže da nije bila samo stvar. Kamen. Neko usputan, nego neko ko će da ostane.
Iz nje je govorila ogromna dubina, videlo se da je u razmišljanjima. Kao da ništa ne bi da joj promakne. Sve bi da sačuva. Svaki trenutak. A opet malo koga može u svoju intimu.
~ Znaš – rekla je – uvek sam mislila da ću za sebe imati vremena, samo još malo da radim, i kreće moj život. A moj život krenuo je tek kada sam počela da ga gubim. Ostala sama. Sada se osećam živo, stvarno živo, ali i taj prokleti osećaj da mi sve izmiče. Napokon sam naučila da šaljem ljubav, primetime detalje, male stvari, ljude. Evo, nekoliko jutra za redom, tebe, a ranije, ne bi mi palo na pamet da zaustavim tako nekoga… ~
Pričali smo još malo, a zatim mi je rekla da je već hvata umor, i da će polako do automobila, pa onda kući…
Zamolila me da ako se više ne sretnemo, da ne gubim vreme na sporedne stvari, da široko otvorim oči, i sve osluškujem, sve slavim, da mi ne prođe život u banalnostima, praznim zabavama…
Samo u lepoti, i slavljenju života.
Na kraju mi je mahnula i rekla hvala.
Uzvratio sam.
Iznenadni susret, kada ti neko nepoznat otvori dušu, ko je osetio da treba da ti se poveri.
I da reči ne propadnu, osećaji, zapisao sam ovaj tekst. Koji će da je sačeka sledećeg jutra. A možda nekad, negde, kada će da ga pročita. Verovatno želeći da mi ispriča šta je dalje bilo, u nastavku.
Pod uslovom da ima nastavka.
I za nju, i za priču.
A nadam se da ima.
