Stefan Simić
Pratim majku, vraća se kući
Pratim majku
Vraća se kući
Bila kod mene, dva tri dana
I dok je gledam
Kako se spušta niz stepenice
Prolazi mi mislima čitav njen život
Odrasla bez majke
Ni moj otac se sa njom nije proslavio
Toliko puta je povredio
Zgazio dušu
Da joj je bar skratio život za trećinu života
Pa poslovi koje je radila
Večito za nekog trčala
Služila
Iako gospođa
Nekad ti život to ne da da budeš
Gledaću
Što više
I što češće
Da je dovodim u Beograd
Da bar dušu odmori
Od svega
Od svih
Da pogledamo neku pozorišnu predstavu
Ujutru prošetamo Kalemegdanom
Popije negde kafu, gde bi pre samo prošla
Ubeđena da je to mesto ne zaslužuje
A i da ne zna
Koliko tu pripada
I da po prvi put
Ne mora u životu oko svega da se lomi
U životu
Koji joj je bio velika briga
U životu
U kome je mnogo više dala
Nego što je dobila
Gledam je juče kako hoda
Umorno
Zagledano u sebe
Ne primećujući izloge, ljude, život oko nje
Kome i sama pripada
A da toga nije ni svesna
I tako me neka tuga uhvatila zbog svega što je prošla
Toliko toga
Što nije za pesmu
Toliko toga
Što sam i sam potisnuo
Ne želeći da se sećam
Da joj želim samo jedno
Da odmori
Ne samo telo
Nego i dušu
Podariti mir svojim roditeljima
Najlepši je poklon koji im možete dati
Mir
Ne brigu
Mir
Ne stalne udarce
Mir
Da bar kada pređu šezdesetu
Mogu da odmore
Od stalne jurnjave
Od stalnog pritiska
Od svega
Mir
To želim svojoj majci
A i svim majkama
Koje su se usudile da budu majke
Uprkos svemu
Uprkos svima
Što im nije išlo u prilog
