Autorica: Marijana Šego
Desi se mojim morskim Dalmatincima da upoznaju curu iz Zagreba. Svidi im se curka, vide se već kak šetaju Tkalčom, Ilicom, piju kavu kod Charlija, Bulldoga u Jägerhornu, Esplanadi ili u Maloj kavani na glavnom gradskom trgu. Međutim uvijek nekako ispadne da njihova Purgerica obavezno bude iz Ščitarjeva, Svetog Ivana Žabno, Donjeg Psarjeva ili iz Klinča Sela. Žive u ženinom selu sto godina, kad im dođe rodbina iz Dalmacije nitko ih ne zna po prezimenu, tek prvi sused se seti: „Joj je… to je onaj kaj se ženi doklatil, mislim pricufuknul ili priženil, decu mu zovu tastovim prezimenom.“ Njegova Dalmoška femili već pešačeći od vlaka i tražeći rođu pojedu sav pršut, popiju vino, a ono grožđe i smokve kaj u međuvremenu napadnu pčele i muhe, pobacaju u ulični kanal ( JBT ko bu to nosil više). E…, tak sam ja skužila da nis ništa bolja!
„Mare od kud su ovi tvoji Šege, Dalmoši, Spliće?“, pitao me frend.
„Ne. Iz Šibenika“, odgovorim mu.
„Baš iz Šibenika?“, reče.
„Ne. Iz Drniša“, odgovorim.
„Baš iz centra?“, opet će.
„Ne. Zapravo iz Unešića“, odbrusim.
„Imam prijatelja tamo. Možda ga poznaš?“, dodao je nervozno.
„JBT, kaj radiš za Garmin, ili me upisuješ u Google Maps?“, sad sam već nabrušeno vikala.
„Evo upiši u Google: Planjane Gornje, Mare od Iveta Antinog pok. Tome, treća kuća livo… JBT google!“, rekla sam u dahu.
„Znači kamenjarka!“, podsmjehne mi se frend.
„Kamenjarka je ona tvoja kaj je iz Gajeve uskočila u tvoj inbox sa slikom cica, a za sliku pipice si joj uplatil bon. Mi smo ti zapravo Flinstoni, kužiš ono… jaba, daba… duuu!“
