Jozo Nikolić ‘NEŽELJENA’

0

Vidio sam je u jedan kiselkast suton, pred katedralom. Bila je uvaljana u preširok i predugačak kišni mantil koji je progutao njezino tijelo. Mantil je privlačio više pozornosti nego izgled te žene. Bile su pasje vrućine, zemlja bi tek predvečer odahnula, vraćala bi nebu užarene zrake koje je sunce cijeli dan prosipalo  po njoj. Promatrala je ljude brzim, uplašenim pogledima, a onda je pogled zaustavila na meni. Činilo se da joj se lice smirilo, pogled smekšao.

Moje teške noge su me odvukle do oronule zgrade u kojoj sam stanovao.

Natočio sam čašu vina i potonuo u veliku, rasklimanu fotelju. Nedugo poslije toga zazvonilo je cikitavo zvonce na mojim ulaznim vratima. Otškrinuo sam vrata i provirio. Pred vratima je bila žena koju sam vidio pred katedralom. Moja izdajnička ruka je otvorila vrata do kraja.

Ušla je ne tražeći dopuštenje.

Odmah je, na početku sobe, prostrla svoj škrti monolog. Nisam ga tražio, ali sam ga ipak poslušao.

Rekla mi je da ne zna tko je, zašto je došla u ovaj grad, da joj je netko ukrao prošlost, da zna samo da se zove Marija i da je jako umorna. Zamolila me je da joj dopustim prenoćiti. Nevoljko sam pristao.

Tama moje gostinske sobe ju je usisala.

Rano sam ranio, posao nije mogao čekati, vlasnik je bio strog i neumoljiv.

Kad sam krenuo na posao, ona je još spavala.

Sunce je već pripremalo lomaču na kojoj će pržiti zemlju.

Kad sam se navečer vratio, stan je blistao. Ona je glačala rublje. Rekla mi je da će večeru pripraviti kasnije. Otvorio sam hladnjak, bio je pun. U pletenoj košari sam držao novce za svakodnevnu kupnju. Prebrojao sam ih. Nedostajalo je nekoliko novčanica. Sve mi je postalo jasno. Ona je uzela novac, ona je išla u kupnju.

Dok je pripremala večeru, krišom sam je promatrao. Odjenula je moje traperice i majicu dugih rukava. Nije bila ni lijepa ni ružna. Samo joj je lice nešto skrivalo. Bilo je knjiga koju nikada neću pročitati.

Šutnja je poklopile stan, riječi su se uvukle u zidove. Otišao sam u svoju radnu sobu. Na stolu je ležala razvrstana pošta. Sve omotnice su bile otvorene. Njezin odlazak se više nije spominjao. Kao ni sve ostalo. Šutnjom se ne može ništa reći ili se može reći sve.

Moj poluprazan ormar se počeo puniti. Kupila mi je odijelo i nekoliko košulja.

Kupovala je i sebi.

Počela je preuređivati stan, obojala je zidove moje spavaće sobe, kupila novu fotelju.

Jedan susjed mi je rekao da je svaki dan vidi pred katedralom. Mislio je da traži nešto što je izgubila. Nešto vrijedno ili neku dragu uspomenu.

Počela mi je donositi ručak u ured. Svi su me pogledavali, namigivati mi, bockali me laktovima. Pitali su me kad će svadba.

Počele su spletke i ogovaranja. Kolegice su me počele drugačije gledati. Do tada su me smatrali muškarcem koji teško pronalazi put do ženskog srca.

Rekao sam joj da mi ručak više ne donosi, da me ne sramoti.

Ona je bila žena koja ne daje odgovore.

I mene je uvukla u svoju nijemost, u svoju gluhoću.

Živjeli smo tako da ne živimo.

Započele su jesenje kiše, duge i gnjecave. U jednu takvu slinavu noć, ušla je u moju spavaću sobu.

Skočio sam s kreveta, grubo je ščepao za kosu i odvukao do njezinog kreveta.

Kad sam se sutradan vratio s posla, nje nije bilo.

 

Ukoliko Vam se svidio članak, lajkajte, sherajte, komentirajte...

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here