Cent ans
Sjećate li se Kolinda?
Bez prestanka je kišilo nad Parizom toga dana, a Vi ste bili očarana
i mi smo bili očarani i Macron je bio očaran i Donald…
A tek Vladimir kad ste mu rekli da ga je Vaša kći dala lepo pozdravit.
Njih dvoje se, naime, dobro znaju, skupa su gledali utakmicu, na stadionu,
u Moskvi, dok je padala kiša.
Sjećate li se?
Svatko je Parizom bio očaran…
Samo je Aleksandar bio razočaran.
I ne znam jeste li poslije nasmiješeni i mokri od kiše otrčali…
možda u zagrljaj onome što je mahao sa stepenica Versaillesa
ili porazgovarati s onima koji su mahali mikrofonima
ili presvući se u hotel.
Oprostite što Vam govorim Vi.
Ja govorim Vi svima koje ne znam i nekima koje znam.
Govorim Vi nekima koji mene znaju i svima koji me ne znaju.
Zato i Vama Govorim Vi,
jer ja Vas poznajem a Vi mene ne poznajete.
Pa i da je obrnuto…
Sjetite se Kolinda,
kiše što je padala po Place de la République, Champs Élysées, Place Charles de Gaulle…
Mokar je bio Arc de triomphe de l’Étoile.
Lica zamotana u kapute.
Vječni plamen na Tombe du Soldat inconnu.
Ne zaboravite Kolinda,
tu se obilježavao kraj kiše od krvi, čelika i ognja.
I sedamnaest milijuna smrti.
Zapamtite Kolinda,
rat je zaista velika svinjarija.
Čak i kad je sunčano.
Aleksandar Olujić (uz malu pomoć Jacquesa Préverta)
Svaka čast, odlično :)))